Majko mila,
voleo sam te najviše
dok si bila živa.
Sad kad si umrla
volim te još više,
smrt našu ljubav
ne može da izbriše.
Na tvome grobu palim sveću,
majko, zaboravit te nikad neću.
Znam da si u carstvu Boga Hrista,
gde nema jada, bola i tuge,
gde ljubav Božja večno blista.
Ali mi nedoštaješ majčice,
suze teku niz obraze moga lica,
plačem jer svakodnevnica
bez tebe nije ista.
Uvek smo Božić slavili zajedno,
praznik čestitali, želeli sreću,
ovaj Božić sa majkom proslaviti neću.
Tog jutra u crkvi, mami za pokoj duše,
zapaliću sveću.
Tugovaću šta sa majkom,
ne delim prazničnu sreću.
Majka je otišla, u carstvo Boga dragoga
anđelije čuvaju, pesmom je teše.
Praznina je u sobi gde je ona bila,
rastanak sa majkom srce, prežaliti neće.
Kad sam bio jako mlad, ponekad bi se trgnu iz snova, nočnih mora.
Danas sanjam nešto sasvim drukčije.
Ponekad djevojke plave, crne, nije bitno.
Al’ kad kad, tugu, jad, krv.
Svoje tužne dane sanjam noću.
Tko zna što ću večers sanjati, možda ljubav, il’ snove bez ljubavi.
Srce je srce crvene je boje, u njemu uvijek ima mjesta za dvoje
Stojim kraj prozora
Pogled mi je tup
Kišne kapi
Kraj mene padaju
A ja mokar
Prazan i nejasan
Prepun bola
Ćutim depresiju
Tužne misli
Kruže mi kroz glavu
Niz bledo lice
Bistre suze liju
U mome oku
Tvoj lik sija
Svešću svojom
Ćutim depresiju
Drhtim, vrištim
Jedem se i grizem
Ali tvoj lik
U mom oku s’ja
Šta da radim
Sada kada patim
Kada moje telo
Trese depresija
…
Znam, reći ćete
Stegni srce
Umiri telo
Ali suze liju
Kako da se smirim
Kad’ srce lupa
Pogled mi je tup
Ćutim depresiju …
” Bilo je među nama svega.
I osmijeha, suza, svađa, mnogo nepovjerenja i ljubomore. Bilo je tu zagrljaja, planova, sastanaka, rastanaka, čekanja, nadanja, mnogo ljudi koji su nam mislili zlo, dosta uvreda i nekih stvari koje je malo čudno i teško objasniti.
Bilo je tuge , i kod mene i kod nje. Mogao sam ja sve to malo drugačije, samo da sam znao , a nisam.
Davao sam sve od sebe, mnogo stvari za koje nije ni znala, a niti će saznati i to samo da bih nas spasio. Toliko puta sam je odbijao od sebe, toliko puta se vraćala.
Nije mogla više, znam , ali nisam ni ja toliko loš kakvim me ona vidi.
Sad nije tu, pa nije toliko ni važno, neka sam joj od čovjeka njenog života postao ružna prošlost, običan stranac kog se za par godina neće ni sjećati.
Ne mogu ja to ni vragu objasniti , bilo je tu svega a najviše ljubavi.
One, prošle, za kojom mogu samo nepomično da gledam i da žalim.
Imao sam je u rukama i ispustio, na pragu naše konačne pobjede.”
volim te kao kišu i sunce
volim te kao livadu i cvijeće
volim te kao sebe
a sebe volim zbog tebe
Griješila sam puno puta. Onda kada sam glumila da mi do tebe nije stalo, a bio si mi sve.
Onda kada sam sklanjala pogled, bježala od istine, utjehu tražila na drugim mjestima. Teško je zaboraviti nekoga tko je tako dugo vremena proveo u tvojim mislima…
U tvome srcu. U životu bi se trebalo gledati naprijed, zar ne? Tako barem govore.
Suočiti se sa činjenicom da vrijeme vratiti ne možemo niti osobu koju smo jednom davno mogli imati. Ali opet nada postoji, jer bez nje, sve bi bilo uzaludno.”
Jedan momak sto modu tjera,
Oblaci se u stilu pankera.
Kozna jakna uske farmerice,
Na usima nosi slusalice.
Slusa neku modernu muziku,
U navcaniku nosi moju sliku.
Kozna jakla celicni mu lanci,
Na nogama seljacki opanci.
Hodam svojim mjestom ja
i ugledam zaljubljeni par.
Kao da imaju sve na svijetu,
usne im se sklapaju u duetu.
Ti poljupci tako divno zvuČe,
a meni od tuge srce sada tuČe.
Sada je zavladala tišina i mir,
ponijela ih strast u beskrajni svemir.
Vidim da nježnosti kraja nema,
jer ljubav njihova Čvrsta je ko stijena.
Sreća oh dovela do sretnog braka,
a ja pišem ovu ljubavnu pjesmu
u sobi punoj mraka.
autor Zvonko pjesnik
