Čula sam večeras jednu pesmu koja me podseti na tebe.
Na jednu staru i neostvarenu ljubav.Emocije prema tebi odavno sam ugasila ali pesma mi iz nekog čudnog razloga tera suze na oči.
Podseća me na nešto što sam mogla imati.Ili na nešto što sam imala pa izgubila-svejedno.
Njene reči i melodija su vesele ali ja sam uz istu tu pesmu prolila milion suza.
Dok si bio moja ljubav uvek kad bi mi nedostajao sećala bih se kako si me samo pogledao svaki put kad bi počela ta ista pesma.
Ona kao da je bila samo naša.Naš način da pokažemo koliko mislimo jedno na drugo,naš način da stavimo jedno drugom do znanja da postoje duboke emocije.
Tih nekoliko metara koji su nas delili sam mrzela.
Da sam tada znala da delimo iste emocije,da sam tada bila zrela da shvatim da i ti osećaš isto,sad bi sve možda bilo drugačije.Možda bih zauvek ostala u tvom gradu i rodila ti decu.Možda bi smo pričali ljudima da su nas spojile utakmice.
Mene-devojku koja mrzi sport i tebe-dečka koji je zaluđen njime.Ne žalim ja što imaš sada drugu i što ja imam njega.Ja žalim što smo bili kukavice i nismo smeli da priznamo svoja osećanja,a kad smo shvatili grešku ja sam već bila daleko.I tamo se nikad više nisam vratila.
Da jesam,verovatno se naše usne nikad više ne bi razdvojile.Ali nije se dalo.I ništa više prema tebi ne osećam osim čudnog nemira u grudima i jedne suze koja mi se skotrlja niz lice dok ispisah ove rečenice.Još jedna suza prolivena uz našu pesmu.G!