Mama,hvala ti na svemu…
Na svakom casu provedenom s tobom koji mi jos uvek greje srce.I sada kada te nema.
I sto sa ponosom mogu da te se secam i da mi bude lepo jer znam da je takvih malo…
I sto sad zivot zivim svesno jer se ne zna kad je kraj…
I sto grlim i ljubim moju devojcicu stotinu puta u toku dana jer ne znam kad cu otici…
Ali znam da tvoj prerani odlazak nije bio uzaludan-tek sad vidim koliko je jaka moja ljubav bila,nedostajes mi svakim danom sve vise i dok zivim ja,ziveces i ti u meni…Andjele moj…
Draga moja majcice
Draga moja majcice, i ako te nema vise, svaki dan ti zahvaljujem sto sam uz tvoju pomoc i nesebicnu ljubav postala bas ovakva kakva sam. Naucila si me kako da koracam kroz ovaj ne tako ruzicast zivot, kako da zivim i volim. Bila si mi najveca podrska i jedini pravi prijatelj u nevolji. Ljubim te i volim majcice moja.
Oj siroče malo, ne tuži mi tako!
Moja tico mala, šta te meni goni?
Što ti mila pjesma tihim bolom zvoni?
Zar je i tvoj nad
Rasulo vrijeme i duboke magle
I jesenji hlad?
Zar i u tvom srcu topli žar je sveo,
A s čednom se tugom ljuti očaj spleo?
Oj siroče malo, ne tuži mi tako!
Kroz duboke magle vini mi se lako
I uzdigni let!
Tvoj bol, tvoja tuga preminuće ti'o
Kad se rodi cvijet.
Ali moju radost niko vratit neće –
Ni proljeće mlado, ni pjesma, ni cvijeće…
(Aleksa Šantić – 1900 Mostar)
Zar te više nikad zagrliti neću?
Zar te više nikad zagrliti neću?
Zar ću vječno ‘vako ostati da lijem
U samoći suze, i da čemer pijem?
Zar te više nigda zagrliti neću?
Gle, suv jedan listak dršće na drveću,
Ostavljen, pa tužno uzdiše sve jače:
Tako moje srce raščupano plače
Što te nikad više zagrliti neću.
Proljeće će doći i opet će laka
Zavijorit ševa nebu pod oblaka
Pjevajući jasno veselje i sreću.
Sve će novu radost osjetiti tada,
Samo moje srce umiraće s jada,
Jer te više nigda zagrliti neću…
Jednom se
Jednom se rodi jednom se dise, jednom se voli i nikad vise..:D
Nemoj se razočarati
Nemoj se razočarati kada te neko ostavi.
To je odgovor na tvoju molitvu: “Bože udalji od mene svako zlo”
Pahulje
Pjevala je zima svoju pjesmu staru;
Praminjô je snijeg i veselo pleo
Od srebrnih nita svoj široki veo,
I rasprostirô ga svuda po Mostaru.
U zasjedi cure čekale su momke;
Nanula se klepet čuo po sokaku,
Padale su grude po svakom junaku,
Uz drhtavi smijeh i radosti gromke.
I ti nekud prođe, u mahalu, sama;
Pokrila te zima čistim pahuljama,
Pa po tebi trepte kô sjajni leptiri…
Samo tvoje lice skriti nije htjela,
I ja vidjeh kako, ispod snježnog vela,
Radosno i zlatno proljeće me viri.
(Aleksa Šantić – 1913 Mostar)
Ljubav
O, da mi je nešto pa da budem reka,
Pa da tečem ispred tvoje kuće male;
Pevajući tebi da razbijem vale
O pragove gde ti staje noga meka.
Pa kad niz pragove siđeš sa ibrikom
Da zahvatiš vode, da ti zgrabim ruke,
Prigrlim te sebi u svoje klobuke,
I da tebe, draga, više ne dam nikom.
Na dušeku trava i mojih smaragda,
Kao nimfa moja, da počivaš svagda,
I da niko ne zna tvoje mesto gde je.
Samo moje oči da gledaju u te,
Samo moje sve dubine i sve kute
Da lepota tvoja osiplje i greje.
Želim ti..
Želim ti mir u duši,
sjaj u očima,
osmijeh na tvom licu,
ljubav u srcu,
sreću pored sebe.
Da ti svaka želja postane stvarnost,
a svaki pokušaj uspijeh!
Kad prođe sat iza pola noći,
ja ti ruku pružiti neću moći,
zato ti šaljem poruku ovu,
i od srca ti želim SRETNU NOVU!
Puno
Puno radosti,zdravlja.para i lepih snova nek vam donese godina nova…