Jednom davno

Jednom davno, svi ljudski osecaji i svi ljudski kvaliteti nasli su se na jednom
skrivenom mestu na Zemlji.

Kada je Dosada zevnula treci put, Ludost je, uvek tako luda, predlozila: “Hajdemo
se igrati skrivalice! Ko se najbolje sakrije, pobednik je medju osecajima.”

Intriga je podigla desnu obrvu, a Radoznalost je, ne mogavsi precutati, zapitala: “Skrivalice?
Kakva je to igra?”
“To je jedna igra”, zapocela je objasnjavati Ludost, “u kojoj ja
pokrijem oci i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada zavrsim sa brojanjem,
polazim u potragu i koga ne pronadjem, taj je pobednik.”

Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je Odusevljenje. Sreca je toliko skakala da je
nagovorila Sumnju i Apatiju koje nikada nista nije interesovalo.

Ali nisu se svi hteli igrati. Istina je bila protiv skrivanja, a i zasto bi se skrivala?
Ionako je uvek,na kraju, svi pronadju. Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je
zapravo mucilo to sto on nije bio taj, koji se setio predloziti igru. Oprez nije hteo
reskirati.
“Jedan, dva, tri.” pocela je brojati Ludost. Prva se sakrila Lenjost, koja se kao i
uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. Vera se popela na nebo, Zavist se sakrila
u senku Uspeha koji se muceci popeo na vrh najviseg drveta. Velikodusnost se nikako
nije mogla odluciti gde ce se sakriti, jer joj se svako mesto cinilo savrsenim za jednog
od njenih prijatelja. Lepota je uskocila u kristalno cisto jezero, a Sramezljivost je
provirivala kroz pukotinu drveta. Krasota je nasla svoje mesto u letu leptira, a Sloboda
u dahu vetra. Sebicnost je pronasla skroviste, ali samo za sebe! Laz se sakrila na dno
okeana (laze, na kraju duge!), a Pozuda i Strast u krater vulkana. Zaborav se zaboravio
sakriti, ali to nije vazno.
Kada je Ludost izbrojavala 999.999, Ljubav jos nije pronasla skroviste jer je bilo sve
zauzeto. Ugledavsi ruzicnjak, uskocila je, prekrivsi se prekrasnim pupoljcima.

“Milion”, povikala je Ludost i zapocela svoju potragu.
Prvo je pronasla Lenjost, iza najblizeg kamena. Ubrzo je zacula Veru kako raspravlja
o teologiji s Bogom, a Strast i Pozuda su iskocile iz kratera od straha.
Slucajno se tu
nasla i Zavist, i naravno Uspeh, a Sebicnost nije trebalo ni traziti.
Sama je izletela
iz svog savrsenog skrovista koje se pokazalo pcelinjom kosnicom. Od tolikog trazenja
Ludost je ozednela, i tako u kristalnom jezeru pronasla Lepotu. Sa Sumnjom joj je bilo
jos lakse jer se ona nije mogla odluciti za skroviste pa je ostala da sedi na obliznjem kamenu.
Tako je Ludost, malo po malo, pronasla gotovo sve. Talenat u zlatnom klasju zita, Teskobu
u izgoreloj travi, Laz na kraju duge (laze, bila je na dnu okeana!), a Zaborav je zaboravio
da su se uopste icega igrali.
Samo Ljubav nije mogla nigde pronaci. Pretrazila je svaki grm i svaki vrh planine i kada
je vec bila besna, ugledala je ruzicnjak. Usla je medju ruze, uhvatila suvu granu i od
besa i iznemoglosti pocela udarati po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se zacuo bolan krik.
Ruzino je trnje izgrebalo Ljubavi oci.
Ludost nije znala sta da ucini. Pronasla je pobednika, osecaj nad osecajima, ali Ljubav
je postala slepa. Plakala je i molila Ljubav da joj oprosti i naposletku odlucila
zauvijek ostati uz Ljubav i pomagati joj.

Tako je Ljubav ispala pobednik nad osecajima, ali ostala slepa, a Ludost je prati
gde god ide.

Evo ti suza

Evo ti suza taj mali deo mene nek ti ona kaze da voli samo tebe ti si jedini sto te za ljubav molim okreces mi ledja a znas da te volim…

Slomljeno srce

Pada noć,tiha i tamna,
Nemilosrdno mi srce slama.
Zaboli me stara srca rana
I pitam se: Gde je sada moja mama?

Zašto sudbina je htela
Da razdvoji srce na dva dela?
Zar joj dosta nije bilo
Što slomila je mojoj majci krilo?

Nisu nam se ostvarile želje
I ništa nije postalo belje.
Telo dušu izgubilo je
I ka zemlji savilo se.

Zar ti,sudbino,ukusa nemaš?
Zar je tuga od sreće lepša?
Zašto ti je crno od belog draže,
Kad znaš da to tužnom srcu ne pomaže?

Znam da jezik nemaš
I da odgovor mi nećeš dati,
Al’ čuj bar tužnog srca želju
-Pozdravi mi moju mati!

Ideš od mene

Srce se pita zasto te nema, koliku mi tugu zivot sprema. Zivot mi teske nanosi boli ides od mene a srce te voli.

Deka

Ovaj stih posvecujem naj bitnijem coveku u mom zivotu ,zbog toga sto je uvek bio tu da me nasmeje,zagrli i pomazi….deka

Imao sam jednu ruzu jednu ruzu majski cvet,nosio je na grudima da je gleda cjeli svet,ali jednog kobnog dana.Dunu vetar dunu jug pa salomi ruzi grane meni osta samo prut.Kunem oca,kunem majku ,kunem nebo cjeli cveet sto mi nisu srecu dali ruzi grane sacuvali

Moj deka je bio moj majski cvet i ja njegov 🙁

Daleko

PISEM TI OVO ZA SJECANE TRAJNO,
DA MISLIS NA MENE MOJA SLATKA TAJNO.
NIKAD NE ZABORAVI DA TE VOLI NEKO,
KOME SI BLIZU AL TAKO DALEKO.

Strana 2 of 1312345...Zadnja »