Umrloj maci

Majko mila, voleo sam te najviše dok si bila živa. Sad kad si umrla volim te još više, smrt našu ljubav ne može da izbriše. Na tvome grobu palim sveću, majko, zaboravit te nikad neću. Znam da si u carstvu Boga Hrista, gde nema jada, bola i tuge, gde ljubav Božja večno blista. Ali mi nedoštaješ majčice, suze teku niz obraze moga lica, plačem jer svakodnevnica bez tebe nije ista.

Božić bez majke

Uvek smo Božić slavili zajedno, praznik čestitali, želeli sreću, ovaj Božić sa majkom proslaviti neću. Tog jutra u crkvi, mami za pokoj duše, zapaliću sveću. Tugovaću šta sa majkom, ne delim prazničnu sreću. Majka je otišla, u carstvo Boga dragoga anđelije čuvaju, pesmom je teše. Praznina je u sobi gde je ona bila, rastanak sa majkom srce, prežaliti neće.

Snovi

Kad sam bio jako mlad, ponekad bi se trgnu iz snova, nočnih mora. Danas sanjam nešto sasvim drukčije. Ponekad djevojke plave, crne, nije bitno. Al’ kad kad, tugu, jad, krv. Svoje tužne dane sanjam noću. Tko zna što ću večers sanjati, možda ljubav, il’ snove bez ljubavi.

Noćas sam sanjala

Noćas sam sanjala anđela,šaputao mi je srcu i mislima da još sam tvoja,ali zora je svanula i shvatila sam da dok se ja sama budim sad ti se budiš kraj nje,ali bar mi ostaje nada da me taj anđeo neće napustiti kao i ti…

NE mogu da te prebolim

Mozda nekad imas decka koji ce se zvati isto kao ja, mozda ce I on imati smedju kosu I plava oka dva, mozda ce te I on voleti,ali ni priblizno kao ja. Ja te volim I to znaj, ali neka ti svoju lljubav nekome drugome daj, jer ti me ne volis neka ti bude jer ja sam navikao da volim pogresne ljude. Zasto suze uvek bole, one osobe koje nekog vole,zasto ljubav koja se ne uzvraca uvek suzama placa.

Jednom davno

Jednom davno, svi ljudski osecaji i svi ljudski kvaliteti nasli su se na jednom skrivenom mestu na Zemlji. Kada je Dosada zevnula treci put, Ludost je, uvek tako luda, predlozila: “Hajdemo se igrati skrivalice! Ko se najbolje sakrije, pobednik je medju osecajima.” Intriga je podigla desnu obrvu, a Radoznalost je, ne mogavsi precutati, zapitala: “Skrivalice? Kakva je to igra?” “To je jedna igra”, zapocela je objasnjavati Ludost, “u kojoj ja pokrijem oci i brojim do milion, dok se svi vi ne sakrijete. Kada zavrsim sa brojanjem, polazim u potragu i koga ne pronadjem, taj je pobednik.” Entuzijazam je zaplesao, sledilo ga je Odusevljenje. Sreca je toliko skakala da je nagovorila Sumnju i Apatiju koje nikada nista nije interesovalo. Ali nisu se svi hteli igrati. Istina je bila protiv skrivanja, a i zasto bi se skrivala? Ionako je uvek,na kraju, svi pronadju. Ponos je mislio da je to glupa ideja, iako ga je zapravo mucilo to sto on nije bio taj, koji se setio predloziti igru. Oprez nije hteo reskirati. “Jedan, dva, tri.” pocela je brojati Ludost. Prva se sakrila Lenjost, koja se kao i uvek, samo bacila iza prvog kamena na putu. Vera se popela na nebo, Zavist se sakrila u senku Uspeha koji se muceci popeo na vrh najviseg drveta. Velikodusnost se nikako nije mogla odluciti gde ce se sakriti, jer joj se svako mesto cinilo savrsenim za jednog od njenih prijatelja. Lepota je uskocila u kristalno cisto jezero, a Sramezljivost je provirivala kroz pukotinu drveta. Krasota je nasla svoje mesto u letu leptira, a Sloboda u dahu vetra. Sebicnost je pronasla skroviste, ali samo za sebe! Laz se sakrila na dno okeana (laze, na kraju duge!), a Pozuda i Strast u krater vulkana. Zaborav se zaboravio sakriti, ali to nije vazno. Kada je Ludost izbrojavala 999.999, Ljubav jos nije pronasla skroviste jer je bilo sve zauzeto. Ugledavsi ruzicnjak, uskocila je, prekrivsi se prekrasnim pupoljcima. “Milion”, povikala je Ludost i zapocela svoju potragu. Prvo je pronasla Lenjost, iza najblizeg kamena. Ubrzo je zacula Veru kako raspravlja o teologiji s Bogom, a Strast i Pozuda su iskocile iz kratera od straha. Slucajno se tu nasla i Zavist, i naravno Uspeh, a Sebicnost nije trebalo ni traziti. Sama je izletela iz svog savrsenog skrovista koje se pokazalo pcelinjom kosnicom. Od tolikog trazenja Ludost je ozednela, i tako u kristalnom jezeru pronasla Lepotu. Sa Sumnjom joj je bilo jos lakse jer se ona nije mogla odluciti za skroviste pa je ostala da sedi na obliznjem kamenu. Tako je Ludost, malo po malo, pronasla gotovo sve. Talenat u zlatnom klasju zita, Teskobu u izgoreloj travi, Laz na kraju duge (laze, bila je na dnu okeana!), a Zaborav je zaboravio da su se uopste icega igrali. Samo Ljubav nije mogla nigde pronaci. Pretrazila je svaki grm i svaki vrh planine i kada je vec bila besna, ugledala je ruzicnjak. Usla je medju ruze, uhvatila suvu granu i od besa i iznemoglosti pocela udarati po prekrasnim pupoljcima. Odjednom se zacuo bolan krik. Ruzino je trnje izgrebalo Ljubavi oci. Ludost nije znala sta da ucini. Pronasla je pobednika, osecaj nad osecajima, ali Ljubav je postala slepa. Plakala je i molila Ljubav da joj oprosti i naposletku odlucila zauvijek ostati uz Ljubav i pomagati joj. Tako je Ljubav ispala pobednik nad osecajima, ali ostala slepa, a Ludost je prati gde god ide.

Slomljeno srce

Pada noć,tiha i tamna, Nemilosrdno mi srce slama. Zaboli me stara srca rana I pitam se: Gde je sada moja mama? Zašto sudbina je htela Da razdvoji srce na dva dela? Zar joj dosta nije bilo Što slomila je mojoj majci krilo? Nisu nam se ostvarile želje I ništa nije postalo belje. Telo dušu izgubilo je I ka zemlji savilo se. Zar ti,sudbino,ukusa nemaš? Zar je tuga od sreće lepša? Zašto ti je crno od belog draže, Kad znaš da to tužnom srcu ne pomaže? Znam da jezik nemaš I da odgovor mi nećeš dati, Al’ čuj bar tužnog srca želju -Pozdravi mi moju mati!